Далмацијо земљо, веровање моје,
кроз историју што китиш и море и поље.
Трудима и знојем изнели те дедови,
Отишли су стари, ма љубав не бледи.
Јер нова деца, као маслине младе
рођени на хлебу са твоје њиве,
плету кравате за острва и хридине,
тамо до планина, где су твоји зидови.
Од колевке до крста, љубав си и мрежа,
уз твоје песме одупиру и се сналазе.
Јер ти си цима* од камена вековима
за душу и за тело својим синовима.
Далмацијо земљо, веровање моје,
кроз историју што китиш и море и поље.
Исклесана морем, усидрених чипка,
на рукама Божјим најлепши си бисер.