Он је ишао ноћу, некада ноћу
За тамном реком, за брзом водом.
Није знао за укор, није знао за одмор,
За жутим месецом, после њезга за црним.
Дошао је нестрпљив, а отишао је омржен,
Туђа рана га је мучила,
Туђа слава га је призивала
Ту, где је ходала ноћна кобила.
Искрене не очекуј речи,
Ја ћу те поново издати.
Не долази, не гледај, не чекај
Ја више нисам твоја.
Веровати мени, нема користи,
Не жали дугим путем
Не гледај назад са очајањем,
Не зови ме својом...
Уз пут је исекао високу стабиљку,
Погледао себи под ноге, и видео небо
Брда су покривена златном ватром
И гледајућу у пламен, изговарао је њено име.
Тражио је кобилу, нашао је кобилу,
Као што је ноћ обећала, као што је пролеће молило
Пронашо је снагу у љубоморном мраку,
И везао је кобилу са њеном гривом.
Искрене не очекуј речи,
Ја ћу те поново издати.
Не долази, не гледај, не чекај
Ја више нисам твоја.
Веровати мени, нема користи,
Не жали дугим путем
Не гледај назад са очајањем,
Не зови ме својом...
Пијано пролеће, лоше пролеће,
Зашто ме је водило до самог краја?
Судбином храбром, зашто си ме намамила,
То што си хтела, то си и остварила!
Над судбином јаких, над древом страстју
Не- Не- Не- он није имао влати.
Река је заборавила, месец је опростио
Кога је уништила ноћана кобила.
Он је ишао ноћу, некада ноћу,
За жутим месецом, после њезга за црним;
Месеч је заборавио, река је опростила
Кога је уништила ноћана кобила.