Данас сам се поробудила на поду дневне собе,
погледом избегавајући сунце,
које са страхом милује мој образ.
Напољу су се свађале ластавице и један авион,
али тишина у кући, била је заглушујућа,
ови зидови знају добро шта се догодило.
Више не желим твоја извињења,
не желим да ти чујем глас,
не желим ништа, само мало храбрости,
да ти кажем да ниси бољи од мене,
готово је, твоја рука у ветру црта појас,
твој кукавички глас оправдава стрелца,
твоје саучешће објашњва разум.
И зато одлазим,
и зато ти кажем,
ни сам ђаво,
ме не би повредио
као што си ти то урадио.
И зато одлазим, зато те проклињем,
али пре тога бих желела у лице да ти кажем без страха
да ти не вредиш више од мене.
Испод шавова сам и даље од папира,
дала сам ти своју душу исписану на сваком сумраку,
дала сам ти свој живот а ти си га згужвао без читања.
Носим твоје духове тетовиране на својој кожи,
а твој презир се шета по платформи
мог памћења које никада не пропушта воз.
Ниједна више непроспавана ноћ
чекајући ловца,
дезоријентисана од магле и алкохола,
док у зору празан пуњач не падне на под.
Готово је са гледањем у под док прелазим улицу,
моје мизерије као да је грешка моја,
у мојој тузи нико не наређује осим мене.
И зато одлазим,
и зато ти кажем,
ни сам ђаво,
ме не би повредио
као што си ти то урадио.
И зато одлазим, зато те проклињем,
али пре тога бих желела у лице да ти кажем без страха
да ћеш на свом путовању ка забораву
путем вечности
видети, видети како ти ветар, који чува све моје вриске,
пљује у лице сав мој бол
кад ти осетиш хладноћу
у куту векова
чућеш шта месец увек говори сунцу кукавици,
да не вредиш више од мене,
да не вредиш више од мене,
да не вредиш више од мене.