Ко прах себе по мени просипаш
у сну љубиш ме или дозиваш
а ја још сам са њом у мислима
гдjе дуга своје боје упија
Никада ти нећу пјесму написати
њој сам све пјесме своје испјевао
никада у мени срећу нeћеш наћи
другој сам душу даровао одавно
Ти знаш, ти умјеш да си посебна
дивља, топла као пустиња
а ја још увијек осјећам њен дах
додир њен са твојих усана