Niente [Serbian translation]

Već duže vreme ne znam gde da idem,

pokušavam da vrištim, ali nemam više glasa.

Kažeš "Daj, možemo ponovo početi",

ali ja nemam više reči da ti ponudim.

Da, tačno je, očaraš me i kad mi ništa ne govoriš,

ali sunce je zašlo,

i ne vidim ga više odavde.

Da, tačno je, rekao sam da je ovo zauvek,

tužno je, ali,

kada me zagrliš, ne osećam više ništa.

Kada sedim na krovu sveta,

Shvatam da sam ja samo običan

koji se sklanja u dno ove moje

glupe i krhke nepoštene čaše

koju pijem da progutam

deo sebe koji se ne vidi.

Ti uvek pričaš o svemu,

a nikad nemaš neki razlog,

ja koji ćutim i patim

i mislim o boljoj budućnosti.

Ti, naravno misliš da sam ja srećan,

ne vidiš da koristim osmeh da sakrijem rane.

Ja sam uobičajeni šupak koji uvek priča samo o sebi,

ali to radim jer ti ne vidiš pravi deo mene.

Zato me sada dobro gledaj

dok pada ova zavesa,

znaj, da se ljudi otvaraju, pozorište ne bi postojalo.

Biće da moram da lažem, da pokažem ono što nisam,

voleo bih da mogu da volim,

a ipak se ne uzbuđujem,

jer mi je sanjanje napravilo oblak svojim koracima.

Zbog ovoga smo bliski, ali sa različitim mislima.

Već duže vreme ne znam gde da idem,

pokušavam da vrištim, ali nemam više glasa.

Kažeš "Daj, možemo ponovo početi",

ali ja nemam više reči da ti ponudim.

Da, tačno je, očaraš me i kad mi ništa ne govoriš,

ali sunce je zašlo,

i ne vidim ga više odavde.

Da, tačno je, rekao sam da je ovo zauvek,

tužno je, ali,

kada me zagrliš, ne osećam više ništa.

Kada me zagrliš, ne osećam više ništa.

Vidiš, ne mogu ja nas (ovo),

ne osećam više istu emociju kao pre,

osećam da pričam ali telo je drugačije.

I vidim osobe koje čekaju u redu,

oni su tamo napolju i čekaju svakoga,

viču ime koje sam izabrao pre mnogo godina,

ali moje ime nije ovo umetničko,

već ime koje mi je stvarnost izabrala toga dana.

Ja koji sam celi život živeo na jednom parkingu,

prolazili su sati dok sam pričao

sa snovima koje imam u sebi,

a sada se gledam u ogledalu i vidim istu osobu.

Posle izađem iz kuće,

ali nešto u meni ne funkcioniše,

bes koji imam živi čitav

u ovoj mojoj pesmi.

Život je vožnja vrteškom koja menja smer,

i svet je pogrešno mesto

sa dobrim namerama,

ali ja sam ono što sam voleo,

ja sam svoje pesme.

Već duže vreme ne znam gde da idem,

pokušavam da vrištim, ali nemam više glasa.

Kažeš "Daj, možemo ponovo početi",

ali ja nemam više reči da ti ponudim.

Da, tačno je, očaraš me i kad mi ništa ne govoriš,

ali sunce je zašlo,

i ne vidim ga više odavde.

Da, tačno je, rekao sam da je ovo zauvek,

tužno je, ali,

kada me zagrliš, ne osećam više ništa.

Kada me zagrliš, ne osećam više ništa.

Tužno je, ali,

kada me zagrliš, ne osećam više ništa.