Na jastuku... Bdim na ponoćnoj straži
kao stari posustali ratnik
Kom svaki put od riznice neba
jedva zapadne mesečev zlatnik...
Pod oklopom drhti košuta plaha
večno gonjena tamnim obrisima straha
Koja strepi i od mirnih obronaka sna...
Nedostaje mi naša ljubav, mila...
Bez nje se život kruni uzalud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila...
Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme ne voli heroje...
I da je svaki hram ukaljalo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo...
Kad potražim put u središte sebe,
staze bivaju tešnje i tešnje...
I skrijem se u zaklon tvog uha
kao minđuša od duple trešnje...
Al uspevam da jos jednom odolim
da prošapućem da te noćas ruski volim...
Šta su reči... Kremen što se izliže kad tad...
Nedostaje mi naša ljubav, mila...
A bez nje ovaj kurjak menja ćud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila...
Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme svemu menja boje...
I da je silan sjaj pomračilo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije značilo...
Ponekad još u moj filcani šešir
spustiš osmeh ko čarobni cekin...
I tad sam svoj... Jer ma kako me zvali
ja sam samo tvoj lični Harlekin...
Ponekad još... Suza razmaže tintu...
I ko domina padne zid u lavirintu...
Tako prosto... Ponekad još stignemo do nas...
Nedostaje mi naša ljubav, mila...
Bez nje uz moje vene puže stud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila...
Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme uvek uzme svoje...
I ne znam što bi nas poštedelo?
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije vredelo...