Најљепше моје,
када ријечи отровне, убију њежност,
сломе најбоље.
А страст без разума,
руку под руку, били смо своји и ничији,
с којом лакоћом, вјерни и невјерни.
Због сујете и глупости,
нисмо успјели..
Вјеруј ми, нисам намјерно,
сваку ријеч да могу ја бих повук'о.
Поносни дотакли смо дно,
могу да те не волим, не и да заборавим,
неопростиво си ми дужна због тог..
Руку под руку,
били смо своји и ничији,
с којом лакоћом,
вјерни и невјерни.
Страст без разума,
морам вечерас свој бијес да потрошим,
још једну у низу мјесто тебе загрлим..