Згађена над овим светом,
испод лампе, последњи сан,
чујем твој глас
упркос свему
и твоје речи
„поштуј другог“.
Јер у свим световима на које сам наишла
Никад нисам видела никога
ко је блистао као твој дијамант на сунцу
Сама соба је немилосрдна,
рај ми пада пред ноге,
па ипак (знамо, знамо)
да твој глас каже
Никад не заборави
вођена звездом,
никад не заборави,
обећавам ти ту где јеси
једну тачку у васиони
у којој је љубав свуда.
Никад не заборави,
то сам ја...
Једну тачку у васиони
у којој је љубав свуда,
никад не заборави (не, не, не).
Испод земље влада тишина,
сећање ми се касно враћа,
мислим на тебе,
не двоуми се,
била сам изгубљена, али сада коначно знам.
И сви ти знаци које шаљеш,
који ме оборе с ногу сваки пут,
са дежавијем ћемо променити распоред звезда
и чак и по мирном мору
твоје ме сазвежђе води,
ти знаш,
али хоризонт каже
Никад не заборави
вођена звездом,
никад не заборави,
обећавам ти ту где јеси
једну тачку у васиони
у којој је љубав свуда.
Никад не заборави,
то сам ја...
Једну тачку у васиони
у којој је љубав свуда,
никад не заборави (не, не, не).
Осећамо то у костима,
осећамо то у костима,
осећамо то у костима,
никад не заборави
то сам ја
ти знаш...
(превео Гаврило Дошен)