Хајде да угасимо светло и ћутимо
О томе што се речима не може рећи,
Не може писати, не може одсвирати,
Већ само ћутати, нечујно ћутати.
Хајде да ћутимо о томе што девојчице
Не умеју да сакрију, не могу да спавају.
Хајде да о мени и теби ћутимо,
Ћутимо, све док не пожелимо да вичемо.
Месец је пао, у соби је мрачно.
Како је добро што си научила да ћутиш,
О томе што никад не би могла да слажеш.
О томе што никад мене нећеш питати.
Ти и ја ћемо лежати у кревету,
Лежати, као снег у воду се сливати.
Похлепно ћемо гутати своје сузе,
А са њима и речи, које се не смеју рећи.
Хајде да ти само ћутим на увце,
Шоља чаја је постала хладна.
А ми још имамо о чему да ћутимо...
А ми још имамо о чему да лешкаримо...
Чим се светлост пробије кроз нашу завесу,
Нас двоје ћемо поново, као сви, започети разговор.
А док је још мрачно у нашој соби,
Хајде да само будем са тобом...