Da, stani, stani, pokvasiće ti krila
Oh, stani, stani
Ti stalno krišom upadaš
u pukotine mog svakodnevnog života
Oteranog u mračan san,
tvoja nežnost me budi
Ne mogavši da zatvorim prozor na vreme,
ti si odletela daleko, daleko
Ti, ti, ti koja izgledaš kao da si ponovo izgubljena
Tamna noć je i dalje hladna i usamljena, vazduh mi te krade
Zato dušo, izdrži, ne mogu da izdržim gledati te
Na daljini na kojoj te ne mogu stići,
uplašen sam da ćeš biti usamljena
Ti se kupaš na mesečini koja se prosipa
Nikada pre nisam video tako očaravajući pogled
Zamrznuta u slici, na kraju mog vidokruga,
ti ostaješ tamo zauvek
Ti, koju ne mogu dohvatiti, uzeti u zagrljaj
Čak i da zatvorim svoje oči,
ne mogu da sanjam tu misterioznost
Ne znam kako da stavim olovku na papir
i završim pisanje tvoje priče
Što bliže želim da ti se približim,
to ovo postaje bolnije i tragičnije
Ljubavi je teško odoleti
Stani, stani, stani, stani, da
Ljubavi je teško odoleti
Stani, stani, stani, stani, da
Zaustavljam sebe da te zabrinuto pozovem
Plašeći se da će mesečina u mojim očima, draga,
pokvasiti tvoja krila
Svakog puta ti kažem
da te odavno ne mogu čuti
Možda si sada uz njega
Kakva li je tamo sreća
da te je naterala da zaboraviš sve opasnosti?
Ako si već umorna, pusti srce da ti se odmori for a while
Dokle god si u mom srcu,
nećeš ti biti ta čije srce boli
Ti se kupaš na mesečini koja se prosipa
Nikada pre nisam video tako očaravajući pogled
Zamrznuta u slici, na kraju mog vidokruga,
ti ostaješ tamo zauvek
Ti, koju ne mogu dohvatiti, uzeti u zagrljaj
Čak i da zatvorim svoje oči,
ne mogu da sanjam tu misterioznost
Ne znam kako da stavim olovku na papir
i završim pisanje tvoje priče
Što bliže želim da ti se približim,
to ovo postaje bolnije i tragičnije
Ljubavi je teško odoleti
Stani, stani, stani, stani, da
Ljubavi je teško odoleti
Stani, stani, stani, stani, da
Zaustavljam sebe da te zabrinuto pozovem
Plašeći se da će mesečina u mojim očima, draga,
pokvasiti tvoja krila
Tvoj pretense je čisto nebo nakon kiše
Tvoja snaga je da mi se uvek smešiš
A lomljiva su tvoja bela ramena
koja se nežno tresu od tuge, govorim ti:
Moj srce je otvoren prozor,
Možeš sve ostaviti i leći tu na miru
Zagrli me dok sunce ne izađe, prateći svetlost meseca ti nastavljaš da lutaš, tražeći sutrašnjicu, da
Ti, koju ne mogu dohvatiti, uzeti u zagrljaj
Čak i da zatvorim svoje oči,
ne mogu da sanjam tu misterioznost
Ne znam kako da stavim olovku na papir
i završim pisanje tvoje priče
Što bliže želim da ti se približim,
to ovo postaje bolnije i tragičnije
Ljubavi je teško odoleti
Stani, stani, stani, stani, da
Ljubavi je teško odoleti
Stani, stani, stani, stani, da
Zaustavljam sebe da te zabrinuto pozovem
Plašeći se da će mesečina u mojim očima, draga,
pokvasiti tvoja krila
Pokvasiće ti krila