U pet i petnaest je zvonio sat,
jednoga jutra na kraju leta.
U šest i deset je kretao voz
s nekog perona na kraju sveta,
mene je čekao taj voz.
Kraj mojih nogu je spavao pas,
rekoh mu tiho: "Hej, beži odatle".
Otvorih vrata, izađoh na trem
na kom su cvetale bele muškatle,
pomislih, to je možda taj dom.
Nije me čula, mirno je snila svoje lepeze
i sveće, i čipke.
Snila je dane, mirne i nežne
k'o crno bele klavirske tipke.
A u životu, sama na svetu
u menuetu tražila spas.
Siđoh pred kuću na prašnjavi put,
k'o neki lopov, polako i tiho.
Ja nisam bio taj vitez za nju,
mada mi govore da sam Don Kihot,
al' to je sasvim druga stvar.
Bila je zvezda, bila je pesma,
svaki dan druga, a večito ista.
Snila je dobra stara vremena
i svog Šopena, i Baha, i Lista.
Možda će sama u grubom svetu
u menuetu naći svoj mir.
Od tad je prošao vek ili dva.
Javi se retko, ponekom kartom
i ko zna gde je, ne želim da zna.
Koliko čeznem za dalekim martom,
kad sam je sreo prvi put.
Bila je zvezda, bila je pesma,
svaki dan druga, a večito ista.
Snila je dobra stara vremena
i svog Šopena, i Baha, i Lista.
A u životu, sama na svetu
u menuetu tražila spas.
Još uvek lutam, gde je kraj puta,
pamte me mnoge provincijske pruge.
Kriju me mračne, jeftine krčme,
noći su ponekad puste i duge..
Nestajem tada
u nekom svom svetu i menuetu
i menuetu...