Opet sam snio majku na praznični dan…
I kao lutnja bruji slutnja: šta bi značio taj san?
Hoklica izneta pod dud ko kad me čeka odnekud…
Sve mi se manje sviđa kad budem u pravu…
Sanovnik s masnim slovima…
Lako je to sa snovima…
Nešto mi teže ide kad tumačim javu…
U oku tamni odsjaji divljeg lešnika…
I, tu od skora, nova bora, zbog jedinca, grešnika…
Lanena letnja haljina sa veženim detaljima…
Taman uz krupne tufne na baštenskoj kanti…
U leji bujnog šeboja… U tom snu mlađa nego ja…
Onakva kakvu bih i želeo da pamtim…
O, mati, veje sneg… Ni to me ne raduje više…
Prošlo je zauvek… Severac pustolinom briše…
Gde dirne vode mirne hvata se led…
I ravno je unedogled…
Nadiru pahulje ko horde minulih minuta…
Niko ne strahuje što kasnim, što me nema s puta…
Da l’ zima dušu ima?
Noć pusta je… To što me prati ne odustaje…
Sve ređe srećem ljude iz mog plemena…
Zamiču oni u koloni s one strane vremena…
Na zlo nas ume navesti varljivi šapat savesti…
Nisam baš bio sin što nosi dobre vesti…
Promiču lica predraga od nemila do nedraga…
Ka nekom tuđem snu u kom ćemo se sresti…
O, mati, veje sneg… Ni to me ne raduje više…
Prošlo je zauvek, severac pustolinom briše…
Gde dirne vode mirne hvata se led…
I ravno je unedogled…
Nadiru pahulje ko horde minulih minuta…
Niko ne strahuje što kasnim, što me nema s puta…
Da l’ zima dušu ima?
Noć pusta je… To što me prati ne odustaje…