Реци да ме не волиш,
реци да ме више не желиш.
Кажи ми да је готово,
готово је.
Отворићу флашу,
али не, не отварам ова врата.
Вода за купање се хлади,
зато само кажи да је готово.
Јер моји џепови су шворц,
моја душа је каменована,
упропастила сам те поново.
И усамљени мост, или обод крова
би све могао да поправи.
Али, кад сам сама у најдужим ноћима,
мислим на тебе и твоја Марлборо светла
И ја, осетим се мало боље.
И лежим овде на поду спаваће собе
где су твоја стопала изашла
и твоји бодежи пали,
и ја, осетим се мало боље.
Реци да ћеш ме заборавити,
реци да ћеш ме избрисати из ума,
баш од дана наше проклете лепоте,
видела сам своју будућност у твојим очима.
Сачувај речи које си вежбао,
обоје знамо да нећу бити добро.
Знаш да судбина не прима мој мито,
и ја увек желим оно што никада није моје.
Па си сломио врата,
сломио си ми срце.
Упропастио си ме поново.
И камиони што пролазе, и напуњени пиштољи,
никада ништа нису могли да поправе.
Али, кад сам сама у најдужим ноћима,
мислим на тебе и твоја Марлборо светла
И ја, осетим се мало боље.
И све што чујем на поду спаваће собе
је где су твоја стопала изашла
и твоји бодежи пали,
и ја, осетим се мало боље.
Кад је љубав створена тако отпаднички,
знаш да идеш доле у пламен,
и ако наша срца морају делити гроб,
можемо ли бар бити пријатељи?
Испуцао си своје речи,
обориле су ме,
као обасути гумени меци,
одбијају се, и устајем опет.
Али ако ме нико не разуме,
бар ти си могао да се претвараш.
Никад нисам знала кад је љубав права,
али знам да је крај.
И бићу овде док хаос не позове,
и Бог не слуша више.
Јер ја, знам да смо могли бити бољи.
И остаћу овде да пркосим нашим страховима,
иако знам да ће се завршити у сузама.
Јер ја, знам да смо могли бити бољи.
Кад сам сама у најдужим ноћима,
мислим на тебе и твоја Марлборо светла,
и ја, ја нисам могла бити боља.