Talasi plime, slomljeni i na svome putu,
ne mole za oproštaj.
Otac je uživao u sudarima, drugi su odlazili.
Snežna pahulja pada u maju.
I sada su vrata otvorena i zvona se čuju,
jer se čovek sata poslednji put poklanja.
Zbogom zasada.
Priroda ima sopstvenu veru - jevanđelje sa polja.
Otac je dugo vladao. Mladi ljudi se pretvaraju,
Stari - oni spoznaju.
I nebo se otvara pred zoru; posipa svetlost po ovome gradu.
Svi će oni doći,
jer se čovek sata poslednji put poklanja.
Zbogom zasada.
I drum
koji je stari čovek popločao,
pukotine po tom putu -
loši znaci, tu su samo za mene.
Vodio me je, ljubav - njegov sopstveni način.
Sada se čovek sata poslednji put poklanja.
Dok se zavesa spušta
ja osećam da je ovo samo privremeni rastanak.