Стани!
Погледај около,
ова соба ће бити самотна.
Пробуди се за овим столом,
седи на прозор.
Поново упали светло,
да видим свој кутак.
Погледај сцену Христовог рођења
која је припадала твом оцу,
коју нико није смео да помера.
Погледај колико је мањи
број страница у календару.
Штета што ниси мања,
да су прозори широм отворени,
лептири би улетали унутра.
Можеш да останеш, можеш да идеш.
Још један тихи уздах,
овај кревет је био твој.
Пиши прстом по зиду
мало име, мало ја.
Прелистај књигу гостију,
узми хербаријум.
Стој за казну у ћошку
због свог бунтовног понашања.
Поново зазвони звоно,
као на Бадњи дан.
А за причу са срећним завршетком
пиши „не веруј“ са великим Н.
Лептир с ветром улеће унутра.
Можеш да останеш, можеш да идеш.
А онда се сети шта то чини
да заувек одлетиш са тог места.
Неправда с горким укусом,
коју не можеш, не можеш да трпиш.
Ко је та места претворио у кавез
и срушио капију срећи?
Ко те је назвао лаком девојком
а твоју љубав пороком.
Толико прљавштине, толико блата,
нимало благ тон.
То није био твој отац,
то уопште није био он.
Док та рана зацељује,
како све то вратити?
Имаш као лептир две могућности,
можеш да останеш, можеш да идеш.
Али касно је, све је нестало,
узалуд је да преговараш са било ким.
Нема опроштаја, нема жаљења.
Иди и пожури за свим тим,
сад је твоје право да живиш.
Гледај, лептир је одлетео на небо.
Не смеш да останеш, мораш да идеш.
(превео Гаврило Дошен)