Стој, вечности-истина је слепа!
Из јаве у кварност
Ја бежим.
Уз молитву за живот што узносиш родном светилишту
Ти гледаш дубоко, у вео својих снова
И у том забораву душе, у сивилу животног немира
Буде сећања на Лица бесмртних Богова
Где је суштина овога света?
У страној јави душа је заборављена
Стој, вечности-истина је слепа!
Из јаве у кварност ја бежим.
У безумству ноћи ти видиш, како стара дева
Заводи тебе на одређени пут
Али опет, застрашен, ти ћеш побећи из овог заточеништва
И успомене ће подићи ту страшну суштину
Као змија што гмиже, додирујући невидљиво корење
Ти си пао у пустош постојања незнане таме
И сада си сам на просторима вечног храма
И у мислима сећаћеш се да беше издан од стране
људи.
Где је суштина овога света?
У страној јави душа је заборављена
Стој, вечности-истина је слепа!
Из јаве у кварност ја бежим.
У хладном животу жудиш за огњем
Што умире овог магновења
И поново ће те завити тама-
Страх од смрти, заборав.
И на распућу тих путева
Сан утишаће чари
Видећеш Нава тихе одаје
Бићеш у загрљају Марином.
Стој, вечности-истина је слепа!
Из јаве у кварност ја бежим.
Одлазим...