О, како бих желео да се сетим
оних срећних дана кад смо били пријатељи.
У то време, живот је био лепши,
и сунце је сијало јаче него данас.
Увело лишће се гомила,
Видиш, нисам заборавио...
Увело лишће се гомила,
тако могу и сећања и жаљења.
А северни ветар их носи
у хладну ноћ заборава.
Видиш, нисам заборавио
песму коју си ми певала.
То је песма што личи на нас,
тебе, која си ме волела, мене, који сам те волео,
нас који смо живели заједно.
Тебе, која ме волиш, мене, који те волим.
Али живот раздваја оне који се воле,
сасвим полако, без буке,
а море брише кораке раздвојених
љубавника на песку.
Увело лишће се гомила,
тако могу и сећања и жаљења.
Али моја тиха и одана љубав
увек се смеши и захваљује животу
што сам те толико волео, што си била тако лепа,
како можеш да желиш да те заборавим?
У то време, живот је био лепши,
и сунце је сијало јаче него данас.
Била си ми најнежнија пријатељица,
али немам зашто да жалим.
А песму коју си певала,
чућу увек, увек!
(превео Гаврило Дошен)