La stazione dei ricordi [Serbian translation]

Imam srce koje leti i osećaj se bezbrižna,

Jako udaram život i to sam radio celog života,

Nikad se nisam osetio dobrim, u ovim sličnim situacijama,

smejem se, gledam moje mane kao da su savršene.

Da imam oči svog oca, pokušao bih da nađem razlog,

ali sam rođem sa željom da preteram i potrebom da letim,

Rekao si: "Zatvori oči, ne misli o tome"

ali ovakvi kao ja zatvaraju oči samo da odlutaju.

Odlutaju od čega? Kada je ovde uvek ista priča,

dođe ti želja za promenom, i promeni se onaj kojeg više nema.

Pamtim noći na parkingu, prazna piva na haubi,

pričali bismo, ali nikada nismo plaćali račun.

Mi smo ovi bez opravdanja, sa vatrenom prošlošću,

ovi koji pričaju sa svima, ali ni o čemu važnom.

Jer lepe stvari ostaju unutra i zaslužuju zvezde,

Svi smo mi Đuzi1, menja se samo unutar svoje kože.

Mogao bih da pevam stotinu godina i kažem iste stvari,

i to nije monotonija, to je moje lično sklonište.

Ne pitaj me ništa, večeras je sve dobro,

donesi malo svojih sećanja i posle ih pomešaj zajedno.

Želeo bih da pričam i o njoj, ali bez preterivanja,

Jer nas nebo gore posmatra i mi smo mravi koji hrane okrutni svet,

a onda su dva plava oka dovoljna i sve se vrati,

vrati se srce, na svoje mesto gde je toplo.

Imao sam želju za pevanjem, ali samo o ovome što sam imao unutra,

osećam da se sve više osećam praznim i sve više se ispunjavam iznutra.

Sećam se gore na terasi, peti sprat, iznad svih,

provodeći noći u sobama u kojima ne vidiš sve dobro,

i rukom, i rukom, i rukom rasteraš dim koji ti peče oči,

osećali smo se poslednji ali smo se smejali jer je i danas prošlo.

Mama, mama, mama, razočarao sam te toliko puta i to nije izigravanje žrtve,

video sam te da plačeš i proklinjem dan kada me više nisi videla,

kada si se vraćala sa posla i bila je ova tišina,

i profesori koji su ti vikali: "Vaš sin je pokvaren iznutra".

Ali šta znaju oni? Šta znaju svi?

Ja sam moj život živeo samo prema svom meraku,

i platiću ceh kroz deset godina ili možda i sutra,

ali pobeđuje onaj koji se budi, živi, umire i nada, uvek u sopstvenim rukama.

1. U pitanju je devojka iz njegove pesme Giusy