La maison où j'ai grandi [Serbian translation]

Када се окренем својим успоменама

поново видим кућу у којој сам одрасла.

Многе ствари ми се враћају у мислима:

видим руже у врту.

Тамо где је живело дрвеће,

сада је град ту,

и кућа, цвеће које сам толико волела, не постоји више.

Знали су да се смеју сви моји пријатељи

знали су тако добро да поделе са мном игру

али све се у животу ипак мора окончати,

и морала сам отићи, са сузама у очима.

Моји пријатељи су ме питали: ''Зашто плачеш?''

и ''Обићи свет је боље него остати.

Пронаћи ћеш све ствари које се овде не могу видети

читав град који иде на спавање у светлости.''

Када сам напустила тај део свог детињства

знала сам већ да сам оставила своје срце.

Сви моји пријатељи, да, завидели су мојој срећи

али ја, ја и даље мислим о њиховој,

о немарности која их је засмејавала

и чини ми се да чујем како им говорим:

''Вратићу се једног дана, једног лепог јутра међу ваше осмехе, да, узећу једнога дана први воз сећања.''

Време је прошло и поново сам ту,

тражећи узалуд кућу коју сам волела.

Где је камење и где су руже,

све ствари које сам желела?

Од њих и од мојих пријатеља нема трага,

други људи, друге куће украли су њихова места.

Тамо где је живело дрвеће, сада је град ту,

и кућа, где је кућа у којој сам одрасла?

Не знам где је моја кућа,

кућа у којој сам одрасла.

Где је моја кућа?

Ко зна где је моја кућа?...