Naše najlepše vreme
već je odavno prošlo,
a sećanja žive.
Montmartre beše tad
tu, ispod prozora,
u nekom plavom cveću.
A u sobi toj
jedan krevet i sto
i moje slike sve.
Tu smo se voleli,
s gitarom pevali
i snove sanjali.
La boheme, la boheme,
to bili su najlepši sni
la boheme, la boheme,
tako smo lepo živeli.
U jednoj maloj kafani
za stolom do zida
mi čekasmo slavu.
Gladni i umorni
dugo bi sedeli
kraj one tople peći.
Kad bi bar ovde
za jedan dobar ručak
mi prodali platno,
tada bi stihovi
sa nama pevali,
sa nama živeli.
La boheme, la boheme,
ja bejah mlad, a lepa ti
la boheme, la boheme,
dvadeset tek smo imali.
Još i danas se često
prošetam polako
do stare adrese.
Ne vidim nigde te
zidove, ulice,
ni našu mladost
A gore, pod krovom,
atelje tražim svoj,
ali ni njega nema,
u novom ruhu svom
Montmartre je tužan sam
i jorgovani s njim.
La boheme, la boheme,
ja bejah mlad, a lepa ti
la boheme, la boheme,
lepo smo, lepo živeli.