Скидаш вечерњу хаљину,
Окренута лицем ка зиду.
Видим твоје свеже ожиљке,
На леђима глатким као баршун.
Хоћу да плачем од бола,
Или да заборавим у сну,
Где су твоја крила,
Која су ми се тако свиђала?
Где су твоја крила,
Која су ми се тако свиђала?
Где су твоја крила,
Која су ми се тако свиђала?
Раније смо имали времена,
А сада смо заузети,
Да доказујемо да јаки једу слабе,
Да доказујемо да је све тако лоше.
Ми смо сви изгубили нешто,
У овом безумном рату.
Узгред, где су твоја крила,
Која су ми се тако свиђала?
Где су твоја крила,
Која су ми се тако свиђала?
Где су твоја крила,
Која су ми се тако свиђала?
Не питам колико имаш новца,
Не питам колико мужева.
Видим да се бојиш отворених прозора,
И горњих спратова.
И ако сутра почне пожар,
И цела зграда буде у ватри,
Ми ћемо погинути без тих крила,
Која су ми се свиђала.