Gasim televizor, pišem ti pismo.
O tome kako više ne mogu gledati to sranje,
O tome kako više nemam snage,
O tome kako sam se zamalo propio, ali te nisam zaboravio.
O tome kako je zvonio telefon i htio da ustanem,
Odjenem se i pođem, točnije potrčim,
Ali opsovao sam mu,
Rekavši da sam bolestan i umoran, i da sinoć nisam spavao.
Čekam odgovor, nade više nema.
Uskoro će završiti ljeto.
Ovo...
A s vremenom nam se posrećilo - kiša pada četvrti dan,
Iako su na radiju rekli da će biti vruće čak i u hladu.
Uostalom, u toj sjeni u kojoj sam ja,
suho je i toplo, ali bojim se ne zadugo...
I ide dan za danom - jedan jedemo, tri pijemo,
I općenito nam je veselo, iako vani kiši.
Magnetofon se pokvario,
Sjedim u tišini što me i raduje.
Čekam odgovor, nade više nema.
Uskoro će završiti ljeto.
Ovo...
Vani se gradi - radi kran,
I već je petu godinu zatvoren restoran za uglom.
A na stolu stoji vaza,
A u vazi tulipan, a na prozoru - čaša.
I tako će proći godina za godinom, tako će proći i život,
I po stoti put past će kruh s maslacem prema dolje.
Ali možda dođe barem dan,
Možda dođe barem sat, kada nam se posreći.
Čekam odgovor, nade više nema.
Uskoro će završiti ljeto.
Ovo...