Кажеш ми да сам, мило моје,
љубичасти град,
и како се у мојим квартовима опијаш
својом најдубљом суштином.
Кажеш ми да сам сан,
стаза твојих снова,
где један пут води у радост,
а други у твоју пропаст.
И ја као град препуштам се
суботњој вечери,
да у мом загрљају направиш
круг смрти.
Често ми причаш шале
да ме мало насмејеш,
у луна-парку мог смеха
да се играш као дете.
Хваташ се у машинерију,
жртва у мом загрљају.
Правиш се да одлазиш али се враћаш
и топиш се још дубље у мени.