Vidjela si znakove pred kišu
Muve koje navale u sobu
Promaje što ispod vrata dišu
Voda crta mače po plafonu
Oblaci su uvik znali s kin će
Mislila si oće, neće, biti kiše
Izgleda da bit će
Neće ova kiša se umorit
Neće dokle ne porastu plime
Još kad bi tvoja kuća mogla plovit
Da te nosi morem u daljine
U daljine šivane po mjeri
Bez ijedne muške duše
Koja ne može da te iznevjeri
Rekla si: ‘’Kišo, šta činiš u mojoj kući?
Šta mogu od tebe još naučit?
Kako se pada, a da ne pustim glas?’’
‘’Tugo, ruke ti pune posla..
Ako mu oprostim, šta će ostat?
Kako ću sebi prid oči izać?
Tugo, nemoj, nemoj me nać!’’
Da se lita mogu pripolovit,
Ti bi prva odrišila cime
Kad bi srce opet moglo volit
Ma oće jednom kad mu bude vrime
I ka šta palac proviri iz bičve
Javit će se neko da te suve grane
Pretvori u cviće
Rekla si: ‘’Kišo, šta činiš u mojoj kući?
Šta mogu od tebe još naučit?
Kako se pada, a da ne pustim glas?
‘’Sumnjo, ruke ti pune posla..
Ako mu oprostim, šta će ostat?
Kako ću sebi prid oči izać?
Tugo, nemoj, nemoj me nać!’’