Да су ми платили сваки пут, сваки пут кад сам мислила на тебе,
Просјачила бих поред пута, постала бих најсиромашнији човек.
Да су ми платили сваки пут, сваки пут кад сам мислила на тебе,
Просјачила бих поред пута, постала бих најсиромашнији човек.
Где си ти, када ниси онлајн, када те чекам на мрежи;
На које линкове да кликнем, да бих се појавила тамо?
О чему сад размишљаш? Хајде да међу густим брезама
Читамо твоју омиљену причу – страницу ја, страницу ти.
Или ћеш просто у госте на чај, а WhatsApp је затрпан срцима,
Али ја опет не одговарам – ја сам инкогнито-инкогњида; али
Да су ми платили, мили, сваки пут када ми се твој замишљени поглед
Привиђа негде поред, сваки пут када те сањам...
Да су ми платили сваки пут, сваки пут кад сам мислила на тебе,
Просјачила бих поред пута, постала бих најсиромашнији човек.
Да су ми платили сваки пут, сваки пут кад сам мислила на тебе,
Просјачила бих поред пута, постала бих најсиромашнији човек.
На старој рингли нам кључа вода, једно закувавање за двоје.
Напољу је мрачно, на прозору је пукотина. Месец је лампица изнад парка.
Опет на прсту вртим прамен, миришем као мамин парфем.
Хоћеш да ме скинеш, скинеш, а ја хоћу да пишем песме, песме.
Одлази и не испијај до краја чај. Било да је снег или киша тамо – одлази.
Ма и да цео покиснеш, ма и да те торнадо далеко однесе – брига ме.
Можда још иде твој трамвај, можда не – свеједно, иди.
Тамо је кишовити сиви фебруар – он је сад, као и ти, сам.
И није ми те жао, жао, жао, иако је slowmo у диму цигарете.
Чак и у молу уз клавир, чак и уз тужну виолину – не.
Да не волиш песме, ја бих се претворила у звучни јамб.
Да си дрога, ја бих постала опседнута фитнесом.
Да су ми платили сваки пут, сваки пут кад сам мислила на тебе,
Просјачила бих поред пута, постала бих најсиромашнији човек.
Да су ми платили сваки пут, сваки пут кад сам мислила на тебе,
Просјачила бих поред пута, постала бих најсиромашнији човек.