Кад сам био на твом гробу,
Замириса мир босиљка,
А мени се причу гласак:
„Шта ми ради моја Смиљка?"
Твоја Смиљка сиротанка,
Још не може ногом стати,
А отац је зборит' учи,
Први реч јој биће: Мати!
Кад узмогне ногом стати,
Кад научи матер звати,
Довешћу је гробу твоме,
Ту нек' каже: Мати, мати!
Ох, како ће на те гласе
Црна гуја јада моја
Упити се, стегнути се,
Око срца рањенога!
Па ће можда смртним стегом
Раздробити сву теготу,
-Ви'ш како су лепи нади
Што ме држе у животу!