Veče ne miriše na rakove i školjke,
Mesec je bleda fleka boje cimeta,
Uzimaš cipele za šetanje kroz snove,
Ulica voli ritam tvojih koraka.
Vetar se provlači kroz nepoznate reči,
Asfalt se miluje sa tvojim štiklama,
Suviše mekan da bi mogao da spreči,
Ovo je veče puno tvojih tragova.
Kad hodaš, ne zastajkuješ,
I zemlju ne dodiruješ,
A mene ne primečuješ
I uporno se trudiš,
Da me prođe požuda,
Još drhtim od tvog pogleda;
Iz nekih starih razloga
Ne mogu da se sredim.