За Керн
Сећам се једног дивног магновења:
Преда мном си се појавила ти,
Попут неког пролазног указања,
Попут генија чисте лепоте.
У тишини безнадежне туге,
У бризи због бучне вреве,
Одзвањао ми је дуго нежни глас
И сневао о твјим милим цртама лица.
Прошле су године. Немирна бура је
расејала старе снове,
И заборавио сам твој нежни глас,
Твој небески лик.
По утабаној стази, у мраку заточени
Вукли су се, тихо, моји дани
Без божанства, без надахнућа,
Без суза, без живота, без љубави.
Душа се пробудила
У тренутку када си се опет појавила,
Попут пролазног указања,
Попут генија чисте лепоте.
Срце је задивљено куцало,
И васкрсло је поново
Божанство и надахнуће,
И живот, и сузе, и љубав.