Једне просте Војвођанске зиме,
на салашу пријатеља мог
мало друштво се скупило из града
све малдићи из дугих школских дана
а на вратима дома, уз пламен петролејке
се смјешило лице на нас
Једне просте Војвођанске зиме,
на салашу пријатеља мог
док су руке још промрзле од пута,
дуго стресале пахуље с капута
ти си пршла и од срца ми пружила
чашу црног вина
Кристина, Кристина
Добра вам ноћ, пријатељи
добра вам ноћ, добро нам дошли
добра вам ноћ, пријатељи
сједите ту и запјевајмо сви
- - -
... Онда смо изашли на двориште
ја и Кристина
Шкрипао је снијег под ногама
љубио сам је, љубио
Да ли се сјећаш, Кристина?