Никад нисам скидао капу
никоме,
а сад пезим
кад год ме позове.
Био сам опасан пас, а она ме је натерала
да јој једем из ручице.
Имао сам вучје зубе, али сам их заменио
за млечне зубиће!
Смањио сам се због лутке
која затвара очи кад се стави у кревет.
Смањио сам се због лутке
која каже „мама“ кад се дотакне.
Био сам жилаво месо а она ме је променила,
паметница,
и пао сам, сав топао, сав печен
у њена уста,
пуна млечних зуба кад се осмехује,
и кад пева,
а вучјих зуба кад је бесна,
кад се разгоропади.
Прихватам њене законе,
поданик сам њене власти,
иако је љубоморна до лудила,
па и горе.
Један лепи зимзеленак, који ми се учинио
лепшим од ње,
тај лепи зимзеленак једног дана умро је
од ударца кишобраном.
Сви месечари, сви мудраци,
рекоше ми, без злобе,
Да ћу у њеним прекрштеним рукама
дочекати моје последње страдање.
Има горих, има бољих,
али све у свему,
обесио се ту или тамо,
свеједно је ако мораш да се бесиш.
(превео Гаврило Дошен)