Трампио сам круг пријатеља и публику
за жуљеве и барице.
Ранац да заборавим
да си ме ти оптерећивала.
Оно што ме води,
оно што ме покреће,
јесте мој бол,
моја туга, више него мржња.
О, мој путе,
моја равнице,
Боже, колико је волим...
И вртим и вртим у глави
призоре из неког филма
у ком си ти лепотица а ја звер.
Лепотица никад није паметна,
јер кад кажеш да сам сâм крив
што никад нисам знао како да те волим,
носи се и ти и твоји апостоли.
Одлазим...
Оно што се скупља на мом челу,
капи кише, хладне капи,
дају крила мојој жељи
да се склоним од тебе.
И моје сузе,
моја одбрана,
то је мој бол, више него мржња.
Моје сузе,
моје сузе,
Боже, колико патим...
(превео Гаврило Дошен)