Ја Вас, канда, знам?
Ја Вас, канда, знам са реке
правили сте керефеке. Срам Вас било.
Скакали сте онај шрауб
ко кад буцов чини рауб.
Таман тако. Све је врило.
Носили сте циклам костим на туфнице,
а у коси џиџа-миџе и пуфнице.
Гледале Вас опираче, подгрејане кромпираче
с балонима под недрима и с фалтама на бедрима.
Ко сте да сте, најлепша сте! Еј!
Кад кренете мокра с туша,
усправна ко мајоруша,
цигаром се мушки гуше,
а женске се редом рогуше.
(Паз' бицикли!)
Знам Вас канда из плићака,
прешли сте у шес' корака
онај песак врели.
Докаско би Дунав до Вас,
из руке Вам зобо овас,
да сте 'тели.
Песак врео, вода ладна, срце лупка.
Најгоре је кад запљусне испод пупка.
Ја сам ипак ђак иришки,
поштивам кад дама пишки.
Цвикере сам црне метно
да не буде индискретно.
Ко сте да сте, најлепша сте! Еј!
Лоциран сам био згодно,
мало одстраг и узводно.
Таман да Вам шацнем струкић.
Обло раме, обли кукић.
Штрчала је само пунђа.
Шта се под том пунђом мунђа?
Ја Вас, канда, знам са Штранда?
Ил' однекуд пре, так'е нема две.
Ми смо, канда, иста банда.
Тиха вода што одрања брегове.
Сад нас двоје морам спојити.
Вас освојити ил' усвојити.
Немојте ми шта пркосити
да Вас не би моро просити.
Знам Вас, канда, и са сплава,
сламен шешир, локна плава...
Шта да кажем? Изванредно!
Неки Вас је дзиндзов поган
пожуриво низ тобоган.
Ђубре једно!
Имали сте форму сасвим витке крушке.
Феш у струку, а дудушке ко пупушке.
Ваша ми колегиница
рече да сте књегињица
што све руглу изврдава,
својеглава и пргава.
Ко сте да сте, најлепша сте. Еј!
Јао, јако мало фали лети
да се човек поремети.
Нит се керим нит важнирам.
Не би' да Вас деранжирам.
Моро сам Вам ово касти.
Или касти ил' пропасти.
Ја Вас, канда, знам са Штранда?
Ил' однекуд пре, так'е нема две.
Ми смо, канда, иста банда.
Тиха вода што одрања брегове.
Сад нас двоје морам спојити.
Вас освојити ил' усвојити.
Немојте ми шта пркосити
да Вас не би' моро просити.
Бежи со тим бициклом!
Што немаш са звонцетом
ко сав честит народ?!
Ајде с милим богом…
Што се тиче мог живота,
сама брука и срамота.
О, бого благи.
Продаћемо с крста сафир
да буде за секин штафир.
Кобајаги.
Наш Вам салаш дође као грофовија,
чорда коња у галоп се ту повија.
Храстов кревет као шајка,
јастуке ми везла мајка.
У шифоњер све сложени
док се деран не ожени.
Ко сте да сте, најлепша сте. Еј!
Гледам се у оку Вашем
и ко да Вам пасент пашем.
Андрак ме је неки спопо.
Уз Вас би' се себи допо.
Сад је то већ дошло дотле
да помишљам да Вас отмем.
Ја Вас, канда, знам са Штранда?
Ил' однекуд пре, так'е нема две.
Ми смо, канда, иста банда.
Тиха вода што одрања брегове.
Сад нас двоје морам спојити.
Вас освојити ил' усвојити.
Немојте ми шта пркосити
да Вас не би', дођ'те себи, да Вас не би' моро просити.
- Е, баш волем!
- Шта си казо?
- Реко, немојте ту... на том сунцу остављати бицикли или ће вам се испувати гума.