U meni je osećaj čežnje
dok čitam Rozmerino pismo,
Njene reči su iskrene,
ne mogu zaboraviti njene izgubljene godine.
U izolovanosti
ona priča o svojoj ljubavi.
I dok čitah
"umreću sama",
znadoh da je bolelo.
Tu je izvesni detalj koji se može videti,
mora da je olovka skliznula u stranu
i ostavila mrlju
pokraj njegovog imena.
Ona zna da njega više nema.
I izolovanost
je sve što preostaje
"Rana u meni se izliva
da odahne na obali ljubavi."