Поверићу
своје речи мору времена
које их помало троши.
Можда ћу да паднем,
али свеједно, увек ћу поново да се подигнем на ноге.
Ти не занш
ништа више од нас.
Ти која никада ниси разумела,
да сам овде.
Одувек осећам да си близу
чак и сад када ниси ту.
Ти која немаш ништа више од нас
ти која ми дајеш осећај недостајања и не знаш
да се очи навикавају на све
и да се стопала дижу у лету.
Чекам те и у међувремену живим,
све док срце живи само
ово небо није више светло.
Поверићу
ове речи једној већ написаној књизи
коју ћу после поново да читам.
Живим овако
са савијеним сновима у коферу,
помешаним са сценском одећом.
Ти која немаш ништа више од нас,
ти која ми дајеш осећај недостајања и не знаш
да се очи навикавају на све
и да се стопала дижу у лету.
Чекам те и у међувремену живим
све док срце живи само
ово небо није више светло.
Улице које се стварно спајају
могу после да постану једна нит.
Без тебе сам оно што сам био.
Сâм сам под налетом звезда,
свакој од њих ћу да дам ново име.
Трудим се да пронађем свој најбољи осмех.
Знаш да сам овде већ неко време.
Чекам те и у међувремену живим
све док срце живи само
ово небо није више светло.
Улице које се стварно спајају
могу после да постану једна нит.
Без тебе сам оно што сам био.
Чекам те и у међувремену живим
све док срце више није само
ово небо је тако светло.