Bila jednom jedna vaza
Živela je iznad drvene police
I ja sam je upoznao
I tretirao kao dete
Obojao sam je u plavo
Jer sam voleo zvezde
Napunio sam je cvećem
Jer sam mrzeo smrt
Uvek smo se šalili
I ismejavali prolaznike
Tako blesave i glupave
Zatvorene u svojim idealima
Ali šta ima lepše
Od vaze koja ti obeća
Da će čuvati cveće
Koje si joj poklonio?
I jednog dana ova vaza
Sa daškom vetra
se razbila i pala na zemlju
Pokušavao sam da je sastavim
I verovao sam da jesam
I na početku sam se zavarao
Da se sve moglo
Vratiti kako je bilo
Da je zapravo sve u redu
I da treba samo sačekati
Da treba samo sačekati
Da treba samo umreti
Ali posle sam počeo da
primećujem pukotine
I vaza me optuživala
Da sam trebao zaustaviti
Taj dašak vetra
Zbog kojeg je pala
Više nije srećna
I više je ne mogu voleti.
I iz ovog iskustva
Naučio sam jednu stvar
Kada ti vaza padne
Uzmi metlu i pokupi je
Smiri svoju dušu
Vaza
Vaza koju sam obojao u plavo
Vaza nije više kao što je bila, ne, ne
Nije kao što je bila, ne
Važa nije više
Vaza nije više
Vaza nije više kao što je bila
Vaza nije više kao što je bila
Nije kao što je bila, eh
Vaza nije više, eh
Nije više kao što je bila