Негде у Немачкој, али не могу да одредим где,
човече, мрзим овај део Тексаса.
Затворим очи, маштам,
три клика и стигао сам кући.
Кад се вратим, лежаћу около,
устајаћу и поново легати.
Романтизујем миран живот,
нема места као што је моја соба.
Али морала си да одеш,
знам, знам, знам...
Као талас који се срушио и разлио на обали,
овде више нема ни изгарања.
А ти си морала да одеш,
знам, знам, знам...
Напољу у парку гледамо залазак сунца
док разговарамо на зарђалој љуљашци.
После неког времена ти си заћутала, а ја сам постао зао.
Увек те одгурнем од себе,
али ти се враћаш, као под гравитацијом.
И кад те позовем, дођеш кући,
са птицом у зубима.
Зато и ја морам да идем,
знам, знам, знам...
Кад се зачују сирене, сакрићеш се испод пода,
али ја нећу отићи са својим родним градом у торнаду.
Јурићу га,
знам, знам, знам...
Морам да идем сада,
знам, знам, знам...
Док се возим по сунцу,
пуштам да ме ултраљубичасти зраци покрију.
Тражио сам мит о стварању,
завршио са пар испуцалих усана.
Кроз спуштене прозоре вриштим
на неки реп или кантри о „Америци пре свих“.
Кланица, продајни центар
играонице, страх од Бога...
Прозори спуштени, грејање укључено,
велики удари грома, ниско.
На обали су сви уверени
да је то владин дрон или ванземаљски свемирски брод.
У сваком случају, нисмо сами.
Наћи ћу ново место одакле ћу бити,
уклету кућу са оградом,
по којој ћу да се мувам, а прекинућу везе с пријатељима.
Не, не бојим се да нестанем.
На билборду је писало: „Крај је близу“.
Окренуо сам се, тамо није било ничега.
Да, претпостављам да је крај ту.
Крај је ту,
крај је ту,
крај је ту,
крај је ту.
(превео Гаврило Дошен)