S prozora dopire slika zime
kiša što pada, drveće što se na severcu povija
i ti pognute glave, uvek tu, krvavih ruku
razgovor započinješ s ogledalom tiho
Oko tebe neke žute, stare fotografije
iz perioda kad si bio dete
radio iz pedesetih
u tvojoj samoći glas utehe
Šta ti je život lepo dao, da pamtiš
zalio te je pilulama uživanja
bajkovite boje i ukusi smrti
na svakom tvom koraku, u svakom tvom dahu
Sada je ogledalo ostalo jedini tvoj svedok
saveznik mučnih godina koje mrziš
U jednoj se piksli nalaze tvoji ugašeni snovi
u jednoj flaši pića tvoj život