Волео бих да те посетим на неко време
Да побегнем изван овог града
Можда није требало да зовем
али неко је морао први разбити лед
Можемо да одемо, седнемо на трем, опустимо се,
причамо о било чему; није важно
Бићу храбар будеш ли се претварала да си ми опростила
Јер те не познајем више
Не препознајем ово место
Слике су се промениле а са њима и твоје име
Више не причамо много
Непрестано бежимо од бола
Али шта све не бих дао да опет видим твоје лице...
Пролеће у граду,
Представља увек такво олакшање од зимског мраза
Снег је био више самотан него хладан, ако знаш на шта мислим
Свако има свој програм, не стаје;
Главу горе, бићеш ти добро
Можеш ли да поверујеш каква је ово била година? Јеси ли и даље иста?
Да ли се твоје мишљење променило?
Јер те не познајем више
Не препознајем ово место
Слике су се промениле а са њима и твоје име
Више не причамо много
Непрестано бежимо од бола
Али шта све не бих дао да опет видим твоје лице...
Знам да сам те изневерио више пута!
Знам да заиста нисам исправно поступао са тобом;
Платио сам цену, и даље је плаћам сваки дан
И зато можда није требало да зовем;
Да ли је прерано да причам?
Ох, дођавола, у суштини није важно
Како да редефинишеш нешто што у ствари никад и није имало име?
Да ли се твоје мишљење променило?
Јер те не познајем више
Не препознајем ово место
Слике су се промениле а са њима и твоје име
Више не причамо много
Непрестано бежимо од бола
Али шта све не бих дао да опет видим твоје лице...
Да видим твоје лице, видим твоје лице поново...