Хубава си, моя горо [Hubava si moia goro] [Serbian translation]

Убава си, моја горо,

миришеш на младост,

но уносиш у срца нам

само скрб и жалост.

Ко једном те погледне,

тај вечно жали,

јер не може под твоје

сенке да пропадне.

Твоје букве и храстове,

твоје шуме густе,

и цветове и воде,

јагањци масни, и божур, и траве

и твоја прохлада,

све, кажем,

понекада како куршум пада

на срце, које је заувек готово

да заплаче, када види

у природи ново,

када види како пролеће

старост испрати,

и под студ и под снег

живот се јави.

А кому стане нужда

већ да те остави,

тај не може, докле је жив,

да те заборави.