Hallowed Be Thy Name [Serbian translation]

Чекам у својој хладној ћелији, кад звона почеше да избијају (звоне),

размишљам о својој прошлости, нема много времена,

јер ме у 5 сати воде на вешала.

Пешчани сат се празни, понестаје времена.

Када је свештеник дошао да ми прочита последњи обред (молитву)

погледао сам кроз решетке и видео последњи призор света који се уротио против мене.

Да није дошло до неке грешке,

тешко је обуздати ужас,

је ли ово заиста крај, а не неки сулуди сан?

Нека ми неко каже да сањам,

није нимало лако зауставити вриштање,

али речи ми беже када покушам да говорим,

сузе - оне се лију, али, зашто плачем?

После свега, зар се не бојим умирања?

Зар не верујем да нема краја?

Док су стражари марширали у двориште са мном,

неко из ћелије је рекао: "Нека Бог буде с тобом!"

Ако Бог јесте (ако има Бога), зашто ме је оставио?

Док ходам, цела моја прошлост се врти преда мном

и мисао да је крај близу - није ми жао,

ухвати моју душу, јер је вољна да одлети.

Упамтите моје речи и верујте да моја душа и даље живи,

молим вас, не брините што сам отишао,

отишао сам преко (μετά) да спознам Истину.

Када знаш да ти је време близу,

можда ћеш почети да разумеш

да је живот доле (овде) само необична илузија.

Да, да, да,

Да се свети Име Твоје,

Да, да, да,

Да се свети Име Твоје!