Reci skrivene, prinudne tisine,
lazi koje su rekli da bi ukrali nekoliko komada,
koliko zemlje su digli da bi nam pokazali njihovu velicinu,
ono sto su stvarno postigli je da nam daju tugu.
I toliko bola kojeg daju, vise nas nece videti da patimo,
koliko vredi ono sto jesi, koliko vredi ono sto dajes,
vec su nam oduzeli sve, ali nece moci da nam oduzmu
nadu da jednog dana sve mora da se promeni.
Vristim iz srca
Sta umisljaju da su te kukavice?
Nek se usude da posalju,
ako ne znaju koliko vredi
ustajanje ujutro
da bi isao na posao
poljubac oprostaja,
sveca koja treba da se ugasi.
Traziti par zelja
koje ces mozda videti da se ostvaruju
da li ce znati da budu srecni,
ako ne znaju da se smeju,
vec su nam oduzeli sve,
ali nece moci da nam oduzmu
nadu da jednog dana
sve mora da se promeni.
Nek se usude da nas gledaju u oci,
nek se usude da nas zakljucaju sa katancima,
vec smo toliko cekali
i necemo ocajavati,
jer sve sto se podze jednog dana mora se spustiti.
Nek se usude da misle da su vecni,
nisu primetili da su bolesni,
da cemo ovde biti svi
spremni da podrzimo
pad njihove istorije
i put do njihovog kraja, da,
put do njihovog kraja, da, eh.
Nek se usude da misle da su vecni,
nisu primetili da su bolesni,
i da cemo ovde biti svi
spremni da podrzimo
pad njihove istorije.
Samo ce ostati secanje
o sazaljenja koje daju
i put do njihovog kraja.
Put do njihovog kraja.
Put do njihovog kraja.