Хвала животу што ми толико даде.
Дао ми два светла, које кад отворим
јасно разликујем црно од белог
и горе, високо небо са звездама
и у том мноштву човека ког волим.
Хвала животу што ми толико даде.
Дао ми је слух, да у свом његовом простирању
заувек запамтим ноћи и дане, цврчке и славује,
чекиће, турбине, лајање, шум воде
и тако нежан глас мог вољеног.
Хвала животу што ми толико даде.
Дао ми је звук и дао говор
са речима које мислим и исказујем,
мајка, пријатељ, брат и светост што обасјава
пут душе до оног кога неизмерно волим.
Хвала животу што ми толико даде.
Дао ми је пешачим дуго мојим уморним ногама.
Да са њима ходам градове и мочваре
Плаже и пустиње, планине и равнице
И твоју кућу, улицу и врт.
Хвала животу што ми толико даде.
Дао ми је срце што се тако узбуди
Кад видим плод људских мисли,
када видим Добро, тако далеко од лошег
када видим дно, твојих очију светлих.
Хвала животу што ми толико даде.
Дао ми је смех и дао ми је сузе.
Тако разликујем срећу од туге,
две ствари које чине моју песму,
и вашу песму, која је и моја
и песму свих, која је моја властита песма.
Хвала животу што ми толико даде.