Pred zoru je sa njine strane obično muk
pod velom magle zvecka osmi kozački puk
i svu noć mi inje kamuflira šinjel
uz polegli brest
U inat ću i ovo pismo poslati
znam, ime i adresa nisu poznati
dok tikvan-poštar ne skonta
ko to čeka sa fronta, kakvu dobru vest
I tek da znaš, ovo na slici je
naoko pitomi pejzaž Galicije
al' mira ni čas, sve živo pali na nas
fotograf jedini metkove špara
Oberst kao lud olovo rasipa
fotograf jedva katkad okine sa nasipa
na nadošloj Visli se soldati stisli
i svima su nam pomisli, daleko
U sumrak je sa njine strane obično žal
zatuži Ađinokaja k'o ranjeni ždral
al' postane krotka kad drmne je votka
onako na belo
Pod mojom šapkom lavovi se baškare
u snu mi pleteš beli šal za maškare
sva se pobrka pređa kad te obgrlim s' leđa
kao violončelo
I tek da znaš, mesec u žici je
zvone na večernje zvona Galicije
i neka mi to ne uzme nebo za zlo
al' ti si jedino čemu se molim
Brinuću već ja, nemoj ti brinuti
ma, da sam 'teo, već sam sto put mog'o ginuti
dok otiće Visla, natraške, van smisla
i kreću jata pokisla, daleko