Sećanja što sada počivaju u ovoj šumi,
zauvek osenčavaju zoru moga srca.
Krila napuštaju svoje gnezdo po mom dolasku,
lepršajući ka hladnom sjajnom nebu.
Sanjajući na kratko,
moj duh uzdiše u miru
dok posmatra zvezde.
Molim te, odvedi me tamo.
Tako sam sam, tako mi je hladno,
moje srce je isuviše izbrazdano da bi sjalo.
Želim da zora svane.
Rastavi moju dušu
od ove hladne, usamljene ljušture.
Slobodan sam.
Iz večnog mora ja sam izašao,
na svakoj obali odeven tamom.
Lišen svog ponosa,lišen njegovog sjaja,
za mene sunce više nije izlazilo.
Oktobarska šuma
tiho spava po mom rastanku.
Mreža vremena
skriva moj poslednji trag.
Moj plamen putuje poslednjim univerzumom
poput magičnog prizora.
Obavijeni eonima,
moj um i duša su jedno.
Padam sam,
dok lišće pada sa žalosnog drveća.