Пробијам се кроз пијачни
трг
толико много мајки уздише
Вести су тек пристигле
остало нам је још 5 година за плакање
Спикер је плачући рекао
Земља заиста умире
Плакао је толико да је навлажио лице
тада сам знао да није лагао
Чуо сам телефоне,оперете,омиљене мелодије
Гледао сам дечаке ,играчке,електричне пегле и ТВ.
Мозак ме је болео попут складишта
нисам имао простора да сачувам
Морао сам да натрпам толико ствари
да похраним све ту
И све дебеле људе,и све високе људе
И све никоје људе ,и све некоје људе
Никад нисам мислио да требам толико људи
Девојка моје доби је скренула с памети
ударила неку малену децу
Да је црнац није повукао,мислим да би их усмртила
Војник сломљене руке,зурио је у точак кадилака
Полицајац је клекнуо и пољубио свештенику стопала ,а педер је повратио на тај призор
Мислим да сам те видео у сластичарници
док пијеш велики хладни милкшејк
Смејеш се и машеш и изгледаш тако лепо
кладим се да не знаш да си у овој песми
Било је толико хладно и киша је падала да сам се осећао као глумац
Мислио сам на Ма и желео сам се вратити тамо
Твоје лице,твоја раса,начин на који причаш
Љубим те,прелепа си,желим да ходаш
Имамо 5 година,застани у мојим очима
Имамо 5 година,какво изненађење
Имамо 5 година,мозак ме много боли
Имамо 5 година,то је све што имамо