Сви ми нешто говоре,
не чујем ни реч,
само одјек мојих мисли.
Људи застају, зуре,
не видим им лица,
само сенке очију.
Идем тамо где сунце не престаје да сија,
ни кад пада киша.
Идем тамо где време одговара мојој одећи.
Ослањам се на североисточне ветрове,
пловим по летњем поветарцу
и скакућем по океану као бачени камен.
Сви ми нешто говоре,
не чујем ни реч,
само одјек мојих мисли.
Нећу те оставити, љубави,
не, нећу те оставити...
Нећу те оставити, љубави,
нећу те оставити...
(превео Гаврило Дошен)