Kad počeh pesmu polako,
Ona u senci beše.
Kad kroči iz senke lako,
Videh gde joj se smeše
Oči,na srebrne žice
Koje sam jedva tako.
Al pesma beše duga,
Tek na početku tog kruga.
Pod kuršumima svetla,
Dok su treperile žice,
Moje reči,sve bleđe,
Krzahu joj se u lice.
U daljini,van kruga,
Oganj joj gutao oči,
Al pesma beše duga,
Morade još da se toči.
Obigrah joj pogledom,
Ulovljeno u stavu,
Obličje jarko i jasno,
Ukošenu joj glavu.
Udisala je glasno
Dok mi je pesma tekla,
Al pesma beše duga,
I nije joj sve rekla.
Gledah svoju gitaru,
Svirah u polutmini,
Kao da nikakve oči
Ne videh u blizini.
Letele su joj misli
Ko strele oko mene,
Al pesma beše duga,
Morala je da svene.
Kada gitara klonu
I pesma zgrči krila,
Potražih pogledom onu
Što je tu dugo bila,
Al njena slika nesta
Mada je tražih dugo,
Te opet uzeh gitaru,
Da sviram nešto drugo...