У једној пироги одлазиш и луташ
у време кад киша бесни
по земљи Визигота пловиш
и освајају те Висећи вртови
али своја крила полако ломиш
Со је прекрила твоје наго тело
донео сам ти слатку воду из Делфа
рекла си на два дела ће ти се живот поделити
и пре него сам стигао трипут да те се одрекнем
зарђао је кључ Раја
Караван јури по прашини
и лови твоју луду сенку
како да се једним покривачем ум умири
како да се Медитеран канапима веже
љубави, што смо те звали Антигона
Која нит ноћи ти је одузела светлост
и у којој галаксији да те нађем
ово овде је Атина, пепељаст каменолом
а ја једно бедно стрелиште
на коме псују, док се обучавају, страни војници..