Čep lyrics

Čep. Ja sam čovek čep. I nisam superheroj, nego žrtva.

1.strofa:

Kada otvaranje duše ima zvuk otvaranja flaše,

zna se: razgovor će tu malo šta da spase.

A i šta da joj kažeš? Reči iščašene od čaše,

što očas na očaj zabazde, slome se i zgade.

A mali je sad prvi razred. Sluša, ćuti, trpi, šta će.

Svađe i čarke mame i tate, i uvek ta reč: pare, pare.

I nisu izvor sreće, tako učio si ga, ćale,

ali tamo gde ih nema, nesreća još kako naraste.

Ti bi zagulio članke, ali ti nisi član stranke,

a sad ti vezu traže čak i da bi radio kao šanker.

Samo stid, beda, diploma bleda, kraj s krajem,

tome kraja nema. I ajde ti i žena… kako mali da nema?

I drobi ga taj tajac kad zajmi da vrati zajam,

njeno ćutanje mu gora kazna no kad preti gazda stana.

Raspori se, kožo, da vrisak izađe naglas!

Evo opet – kafana, opet u ruci je čaša.

Ali tada – crni čovek... tople oči, lepa reč,

kaže: „Vidi, nije kraj. Imam plan, imam sve.

Azerbejdžan. Građevina. Malo mučno, ali keš.

Evo ruke, samo reci: da li hoćeš, da li smeš?”

Refren1:

I kao kada izvučeš čep, iscure očaj i bes.

Po stolu prosu se jed i poniženje i žeđ

da učini se baš sve, samo kad bi znao šta…

Čoveče dobri, nebo mi te šalje, ti si spas!

Jer više nemam kud, a ako padnem ja,

šta bi tek oni tad? To samo bog zna...

Učinio bih baš sve, samo da imam šta.

Druže moj, nebo te šalje za spas.

2. strofa:

Baku, mnogo ljudi što spaja ih isti jad,

ista glad, iste oči, ista volja da spasu stvar.

Ali ovaj obećani grad bar miriše na nadu:

sagradiće život dok budu gradili tu zgradu.

Doduše, njih dvadeset u sobi, bez struje...

ali to je valjda privremeno, sve će to bolje da bude.

I malo je čudno što svaki pasoš im je uzet,

no dobro, birokratija, radne vize, šta je – tu je.

Dani teku. Evo već jedan mesec. Samo jedan toalet,

a njih je devedeset. Sendvič u crnoj kesi, onoj kao za smeće.

Struje i dalje nema, samo ovo tanko ćebe.

Malo il’ nimalo sna, a radnih sati petnaest.

Psuju ih, grde, jednog čak i tukli u besvest.

Nemaš ni dana da daneš, jer kazne te čim staneš,

a one dobre plate samo kasne, i kasne, i kasne...

Refren2:

I sad znam, sve laž je! Slagao si me, brate!

Došao da ih spasem, sad oni meni šalju pare!

Bez pasoša, bez hrane, bez dostojanstva i nade

da odavde uopšte živu glavu čitavu ikada spasem.

I opet nemam kud, a ako padnem ja,

šta bi tek oni tad? To samo bog zna...

Ćuti i trpi sad sve, sve poniženje i jad...

Šta si mi to uradio? Mislio sam da si spas...

3. strofa:

Znao je da sad je već pitanje žive glave

kad kolegu uze infarkt, jer mu ne dadoše da s radom stane.

Skupljaše pare da nekako telo kući vrate,

strepeći da ni sami drukčije neće otići odatle.

Jer svako ko se bunio, osim novčane kazne,

beše i do krvi mlaćen, s pretnjom da je zadnje.

Policija ne haje, ti si roba, robe, neka te.

Ko zna ko je sve umešan, tek užas ne prestaje.

Ali onda to, odjednom, puče sve:

tokom noći, neki čovek reče: „Krećite.

Samo ovde potpiši da je dobro sve,

da ti je plaćen keš i da sve beše fer.”

I tako to sa svakim pojedinačno,

Onda mu baci kao psu neku siću na pod.

Potom sve njih u kombi, k’o da je tor.

Аerodrom, i to beše to.

To? Zar je to sve? Gde je kraj, šta je posle?

E pa vidiš, tu je problem: sad i priča ima svoj čep.

Ti ljudi, sad su ovde. Oni ćute, jer se boje.

A tamo negde, crni čovek u ovaj košmar vodi nove.

Refren3:

Ali onda kad izvuče se čep, cureće očaj i bes,

po stolu prosuće jed i poniženje i žeđ

da učini se baš sve, samo kad bi smeo šta,

samo kad bi neko stvarno začuo taj njihov glas.

Čuo bi očaj i bes, jed, poniženje i žeđ

da učini se baš sve, samo kad bi smeo šta…

Samo kad bi smeo da… samo kad bi smeo da…

Samo kad bi…

Čep.