Odavno se desilo
Ali niko to nije zaboravio
Bio je to krik tako prodorav
Da se još uvek čuje po krovovima
Od tada... niko više ne hoda po šumi
Svi znaju da u sumrak možeš da se sretneš
Sa čovekom koji je zaboravio svoje ime
Sa čovekom koji je zaboravio svoje ime
Sa čovekom koji je zaboravio svoje ime
Sa čovekom koji je zaboravio svoje ime
Pobegao je iz grada
Njegov lovorov venac ga je sprečavao da diše
Nije osećao ono što nije kupovao
A kada je imao sve... više nije osećao ništa
I sve se ubrzalo
One noći kada je na kolenima preklinjao Boga
Da mu pokaže kada i gde je mogao da se pretvori
U čoveka koje je zaboravio svoje ime
U čoveka koje je zaboravio svoje ime
U čoveka koje je zaboravio svoje ime
U čoveka koje je zaboravio svoje ime
Ne može da živi a da se ne seća...
Ne može da živi a da se ne seća...
Ne može da živi a da se ne seća...
Ne može da živi a da se ne seća...
Ne može da živi a da se ne seća
Zagrljaja koje nije mogao da kupi
Ne može da živi a da se ne seća
Dodira koje nije mogao da kupi
On je čovek koji je zaboravio svoje ime
On je čovek koji je zaboravio svoje ime
On je čovek koji je zaboravio svoje ime
On je čovek koji je zaboravio svoje ime